Ispratiti broj afera koje se u Srbiji dese za mesec dana, a kamoli na duži vremenski period, nije ništa drugo nego sizifovski posao koji nema ni kraja ni konca, sem ako ličnost koja se usudi na takav poduhvat, ne baci kašiku od živčanih ili srčanih bolesti, što je verovatniji ishod nego da ugleda kraj bar jednoj od tih afera.
Međutim, ponekad se dese ti slučajevi kada nije ni potrebno da se vidi kraj, nego se na otvorenoj rani vidi koliko je daleko dogurala sepsa koja razjeda naše drustvo uzduž I popreko.
Ali, idemo redom.
Prvi slučaj koji mi je privukao pažnju bio je frapiranost domaćih medija kada su provalili slike sa fejsbuk grupe “ Droge Srbije” na kojima su se maloletnici slikali pored policijskih auta, u školi I gde sve ne, kako duvaju I gutaju razne vrste droga. Frapiranost medija je kulminirala saznanjem da se deca drogiraju ne samo u srednjim nego I osnovim školama. Boga ti, ko bi reko.
Niko, sem nastavnika, profesora, pedagoga, psihologa, doktora, osoblja iz klinika za odvikavanje, zabrinutih roditelja, dilera iste te droge te radnika obezbeđenja koji čuvaju školske ustanove. Očigledno jedni koji nisu znali su iz Ministarstva prosvete I glavnih medijskih kuća. Naravno, brzo rešenje je usledilo munjevito. Obaveštena je policija a ministar prosvete je izjavio da će kada se otkrije ko se slikao, ti isti biti izbačeni iz skole.
Molim vas, jedan gromoglasan aplauz, ko za Čolu. Sve je rešeno, možete slobodno da legnete da spavate, država bdi nad vama.
Sem u slučaju da su planirali da te učenike izbace u orbitu oko Zemlje, da kruže oko nje zajedno sa Međunarodnom Svemirskom Stanicom I Guglovim satelitom, izbacivanje iz škole nije rešenje.
Izbacivanje ili premeštaj u drugu školu nikad nije bilo, niti ce biti rešenje. Šta se time postiže? Apsolutno ništa. Sa tom decom treba raditi, istresti žito iz kukolja, videti da li je u pitanju tinejdž bunt, da li je u pitanju duboka zavisnost, da li je porodica ili okolina razlog za drogiranje ili alkohol.
Evo jedne ideje koja još nije probana: da izvadite svi motku iz dupeta, da prestanete da izigravate nobles I da popričate sa njima kao sebi ravnima, jer oni to I jesu.
Moj legendarni profesor fizike, legendarni Ilija Penjaškovic, rekao nam je na početku prve godine srednje da mi više nismo deca, već ljudi I da nas on tako gleda. Kao I da je vreme da se bace pelene, jer nas čeka život. Mozda bi roditelji I profesori trebali da prestanu da se ponašaju snishodljivo prema đacima, da im se odreše ruke I da počnu da rade na rešavanju problema omladine uopšte a ne samo problematičnima.
Da se nauče prvo da budu građani I komšije, da doprinose razvoju društva. Za formule I jednačine ima vremena.
Nedostatak akcionog plana, totalno odsustvo strategije kako sa mladima je više nego zabrinjanvajući. Jedino što je konstantno već duži niz godina je to što ih svi gledaju I tretiraju kao retardirane objekte. Kada dođu na posao, svi od njih očekuju da znaju sve.
“Zanat se uči ocima”, je ono sto čuju najčešće. Jeste, kao sto I gledanjem fudbala dobijate kondiciju I jačate tehniku. Gomila sranja, ako mene pitate. Kao neko ko je radio preko, znam koliko znači kada vam neko pokaže posao od osnovnih stvari, jer niko se nije naučen rodio, što vrlo često zaboravljamo. Obratite pažnju na njih, hteli mi to ili ne, oni su naša buducnost. Mrtva budućnost ne treba nikom.
Primer broj dva dešava se u Nišu. Jednom penzioneru je preko noći ukraden “opel astra”, da bi ujutro bila nađena u parku, zapaljena a šteta totalna. Šlag na torti je što on sada mora da odjavi tablice (koje su izgorele) a to ne može bez saobraćajne (koja je takođe u večnim lovištima zajedno sa polisom) a ne može da izvadi nove dok ne vrati stare. Da nije Srbija, bio bi Cirkus Montija Pajtona.
Sad, ono sto mene čačka u ovom slucaju je sledeće: da li je moguće da niko od mega-umova koji su pravili ovaj zakon nije mogao da ubaci klazulu ili pod zakon ili koji-već-moj tipa: u slucaju da…. Naravno da nije. U našem zakonu najbolje je sve ostaviti u sivoj zoni, pa onda lepo ideš kod šamana da ti rastumači da li si ti lud, oni koji pišu te zakone ili onaj koji je dozvolio da Srbi imaju svoju državu I pravni sistem u istoj.
Gotovo da nema zakona donesenog u zadnjih dvadeset godina koji nema plan- sta raditi u slucaju da…u bilo kojoj oblasti.
Ja mislim da smo sazreli da imamo visokog predstvnika poput Pedija Ešdauna, kao posleratna BiH. Pa kad naučimo da živimo kao ljudi, da nam se vrati vlasništvo nad državom. Nešto kao socijalna služba, samo za države.
Naša nemoć da rešimo I najmanji problem u bilo kojoj oblasti doveden je do granica umetnosti, pa čak I virtuoznosti.
A neki predlažu direktnu demokratiju, kantonalno upravljanje sa semi-centralizovanom vladom. Budibogsnama.
Srbija nema vremena za gubljenje, nema ga već odavno. Vreme je da se rešavaju problemi, od najmanjih ka najvećim a to se može samo građanskom inicijativom. Kuća, ulica, selo/grad/, opština. Tim redom.
Znam da nije baš popularan nacina razmišljanja, ali doba komunizma je prošlo, a Tito je umro pre skoro četrdeset godina. Nema čekanja da država uradi nešto. Sami za sebe, a država ili nek pomogne ili nek se skloni. Vreme je za duboke rezove.
Treci primer koji me je obradovao je da je Saša Bogeski oslobođen. Za one koji ne znaju, Saša je covek koji je ubio provalnika u samoodbrani koji ga je napao u njegovom stanu u kome su se nalazili njegova žena I dvoje dece. Suđenje je trajalo PET godina, ali Saša je slobodan covek.. konačno.
A sto se narkomana-provalnika tice: “Iz KPD-a vratiću se ja, ali Hakija nikad neće sa Bara, sa Bara se niko ne vrać
a”.